Ibn Hazm:Ogrličina ogrlica u prijevodu na srpski sa španjolskog jezika po Silviji Monros-Stojaković

Publié le par Thomas Dretart

 Tekstom koji ću vam tijekom narednih dana predstavljati

na stranicama bloga želim skrenuti pažnju na jednu

davnu knjigu jednog arapskog autora, ibn-Hazma i to

o najosjetljivijoj temi - LJUBAVI. Ovdje je riječ o ljubavi

kao takvoj, ovog puta slučajno o dvojici muškaraca.

Psihološki malo publiciranoj , u ono vrijeme slobodnoj

u islamskom svijetu, danas proganjanoj posvuda. Kršćani

organiziraju prave horde skinhejda koje često podstiče crkva

a u islamskim zemljama se vrše javna suđenja i pogubljenja

zbog ljubavi koja je negda u istoj religiji u istom gradu

bila slobodan oblik osjećanja među ljudima bez obzira 

na sve ostalo. Ovim želim potpomoći one koji nisu krivi

što su dobili tijelo jednog spola a psihonervni sklop osobe

suprotnog spola. Jer to se ne događa bilo kad, ne pri

samoj oplodnji već nešto kasnije u točno utvrđenoj

etapi razvitka   budućeg ljudskog bića, koje dakle,

u prv i mah još nema roda. I ako se vremenske

astronomske kazaljke ne poklope s onim individualnim

u pojedinoj osobi i to samo u jednom malom djelu

sekunde dogodi se "pogrješan" smješta spola u

tijelo koje kasnije postane neprilagođeno u svojim

intencijama da održava ono što mu je namijenjeno

nebeskim darom. Čini se da takvih slučajeva ima

oko 40%; da skoro svako drugo ljudsko biće, u

većoj ili manjoj mjeri osjeća da stanuje u tuđem stanu.

Možemo li ga okriviti što njegov sat nije radio

precizno kao švicarski? Tomislav Dretar

 

Tekst je dug a moje snage ne dopuštaju da ga

odjedanput prenesem na stranice bloga, pa će ovo

prepisivanje  trajati malo dulje. Knjiga je izdana 1985.

godine u beogradu u izdanju književnih novina

 


              PREDGOVOR

Moje prijateljstvo prema Emiliju Garsiji Gomesu*

je dvojako: ono je prožeto i očinskim i bratskim

osećanjima. Ta crta očinskog potiče otuda što

je hronologija mog života znatno duža nego

njegova, dok  se bratski odnosi stvaraju u

podudarnosti kada  govorimo o nekom trećem.

 

Ako postoji podudarnost prilikom govora o nekom

trećem, onda ona postoji i u svemu drugom.

I obrnuto. Ipak, podudarnost niti podrazumeva

niti daje kakvu prednost istovetnosti sudova.

Nije u stvari reč o podudarnosti ideja nego o

podudarnosti života. Niko ne može da ima iste ideje

kao neko drugi ako odista  ima ideja. Ideja je veoma

lične prirode i ne može da se prenosi. Ako nam je neki

stav  i zajednički, postoji velika opasnost da to i ne

bude ideja nego upravo suprotno od toga - opšte

mesto. Opšte mesto je ono mesto gde su ljudi do

te mere podudarni da se poistovećuju i izmešaju,

a to je opet moguce samo u onoj meri u kojoj se

ljudi mineralizuju, dehumanizuju. U svojoj istni,

u svojoj autentičnosti, ljudi su inkomunikabilni -

sadržina jednog čoveka ne može da se pretoči u

sadržinu drugog čoveka. Još su skolastičari, koji

su inače bili neoselljivi na ovakve teme, definisali

neku osobu njenim stepenorn inkomunikabilnosti.

Po svojoj sadržini ideje mogu znatno da se razilaze

pa opet da se podudaraju u onom što je jedino

bitno-¸odudaraju se i istoj ravni odakle su i potekle.

U krajnjoj liniji naše nevolje u ophođenju sa

drugima obično i dolaze otuda što mislimo,

osećamo i nalazimo se na različitim ravnima.

 

Upravo ovo i jeste jedno od magičnih svojstava

jubavi koju ova knjiga inače tako podrobno obrađu-

je: Time se na primer objašnjava ona čudesna pojava

tada žena koja voli čoveka sa ,po svemu sudeći, da-

leko većim vrlinama od nje, uspeva da se izdigne do

njega, ne znamo tačno kako, naprosto svojom lju-

bavlju: Ili, opet, obrnuto. A tu su i dva završna stiha

iz Fausta gde Gete usvajta ovu sliku o stupnjevima.

Večno žensko je uzdignuta stvarnost na koju se čo-

vek uznosi kad voli ne zato što bi on san! imao moć

uzlaženja, nego zato što je on privučen, i to privučen

ka najvišem: Neće mi biti osporeno da ako je nešto

svojstveno ženi - to je pre svega njena privlačnost,

da je žena prvenstveno privlačna, međutim. Goethe

smatra čak da Je njena privlačnost uvek i stalno ze-

nitalna:

Das Ewig-Weibliche

Zieht uns hinan.

 

 

Tako izbijamo na ovu knjigu koju je Emi!io Gar-

sija Gomes istrajnim trudom preveo: To je bio dug

nas Španaca u celini: Jer ova knjiga, najznačajnija

knjiga na temu ljubavi u muslimanskoj civilizaciji,

koju je proživeo, zamislio i napisao na tlu Španije

ujedan »španski« Arapin, odavno je bila prevedena na

druge jezike, ali niko se nije usuđivao da se upusti u

njeno prevođenje na španski.

 

Jasno je da kada: za Ibn Hazma kažem "španski"

Arapin - ja mu arabizam ozbiljno pripisujem dok

mu španstvo tek nezvanično udeljujem. Nemam na-

meru da druge sprečim u tome da rade šta hoće ali

ja sa svoje strane nisam pak spreman da se otisnem

u pustolovinu i nekoga ozbiljno nazovem "Špancem"

samo zato što se taj neko rodio na teritoriji Poluostr-

va, pa makar njegovim žilama tekla "domorodačka"

krv i makar ceo svoj vek proveo na ovome tlu: Teri-

torijalnost i krvna plazma su poslednja svojstva koja

mogu označiti »narodnost« čoveka, tj. istorijsku suš-

tinu od koje je sačinjen, i ona su svrsishodna ako pre

njih tog čoveka krase i ostala svojstva. Jednostavni i

očigledan dokaz leži u tome što na drugoj strani neko

može da bude Španac u najvećoj mogućoj meri a da  

video nije špansku zemlju, kao što isto tako može da bude

Španac  i onaj koji ima malo ili uopšte nema španske krvi.

I to što je istina sada, kada je Španija već odavno dosegla

punoću svoje nacionalnosti, bilo je još stvarnije na prelazu

desetog u jedanaesti vek, kada je » stvar « Spanija tek

počinjala da se začinje.Sve te nacionalne« odrednice

označavaju uzete u svojoj preciznosti, suštinsku pripadnost

nekom datom društvu, a arapsko: društvo al-Andalusa

razlikovalo se od ne-arapskog društva ili društva tadašnje 

Španije.

 

Ali to ne umanjuje, kao što rekoh, zadatke koje naš odnos

s Arapima iz al-Andalusa postavlja pred naše sećanje:

ti se zadaci, u poslednje vreme , zasnivaju na prednosti,

koju stičemo njihovim ispunjavanjem jer time

pothranjujemo sopstvenu suštinu a obogaćujemo i

utvrđujemo svoje španstvo. Jer je naše društvo

vekovima živelo u zajednici sa tim andaluzijskim društvom ,

takoreći koža do kože u stalnom dodiru poljupca i koplja,

između klina i plota, nametanog uticaja i dobrovoljnog

primanja.Velika je sramota što ni do danas nije rasvetljen

odnos između ta dva društva. Valja priznati da su naši

arabisti, sa Riberom na čelu učinili nekoliko važnih koraka

u pokušaju da stvore neku konkretniju predstavu o tome

kako su Andalužani i Španci živeli zajedno. Ali se ne

može daleko odmaći akose ovom pitanju ne priđe iz

dubljih slojeva. Potrebno je, naime, krenuti od valjane

i izdvojene definicije jednog i drugog društva da bi se

po tom moglo sagledati njihovo sudaranje i preplitanje.

 

Te se rneđutim ne može svoditi na granice.

Ona je mnogo šira.Najveći deo Evrope takođe

je vekovima bio u kontaktu s arapskom

civilizacijom, takođe je bio takođe je bio ,

gotovo epidermičnom prisnošću, u njenoj

blizini. Avaj, ni strani istoričari nisu se pretrgli

u osvetljavanju ove činjenice koja je, inače,

jedna od krupnih stvarnosti za istoriju Zapada.

Ovaj propust jedan je od glavnih razloga koji se

isprečio sveobuhvatnom poimanju evropskog

Srednjeg veka. Nije moguće pravilno shvatiti

neku istorijsku činjenicu ako se ona ne posmatra

satačke gledišta koja najbolje odražava njen

najautentičniji smisao. tj. , sa tačke gledišta

odakle se može obuhvatiti, u svoj svojoj širini,

područje ljudskih stvarnosti kojima ta činjenica

pripada. Ako se ta činjenica posmatra na pozadini

sačinjenoj od parcijaliteta, ona će neminovno

biti iskrivljena i stoga netačna. Elem, već

godinama tvrdim da evropski Srednji vek ne

može da bude pravilno sagledan ako ga

posmatramo uživajući istoriju tih stoleća

u isključivoj perspektivi hrišćanskih društava.

 

Stanka - (13/04/2010)


Nastavlja se

Publié dans Poésie du monde

Pour être informé des derniers articles, inscrivez vous :

Commenter cet article