Samira Begman: Izbor u antologiji "Povratak Jednorogovog plemena" - Volumen I
Samira Begman na mostu na Seine à Paris
Samira Begman Karabeg,
Gartenstrasse 34, CH – 8700 Küsnacht
Samira Begman Karabeg ist 1954 in Bosnien und Herzegowina
geboren und lebt seit 1977 in der Schweiz. Sie ist im Finanzwe-
sen tätig, nebenberuflich als freischaffende Schriftstellerin und
Übersetzerin. Samira Begman Karabeg schreibt Gedichte und
Kurzprosa in Bosnisch wie auch in Deutsch. Ihre Texte wurden
in Anthologien und Zeitschriften in Deutschland, Schweiz und
Bosnien und Herzegowina publiziert.
Bibliografie
| Einzelne Bände | Anthologien und Zeitschriften
|
| 2003 „Die Weberin“ Gedichte Andrea Stangl Verlag, Deutschland ISBN 3-934969-45-3
2005 „An der Schwelle / Na pragu“ Gedichte / Pjesme (Deutsch und Bosnisch)ISBN 3-033-00421-0
2008 „Drei Tage in Israel“ Erzählung Dhira Verlag, Schweiz ISBN 978-3-905869-20-0
2008 "Zeichen“ Gedichte Littera Autoren Verlag, Schweiz ISBN 3-906731-19-7 | 1992 – 2010 Zahlreiche Publikationen in Schweizerische und Bosnische Zeitungen und Zeitschriften, literarische Prosa, Essays und Film- und Literaturkritiken
2004 „Zeit der Sprachlosigkeit“ Gedichte, Diwan Verlag, Schweiz ISBN 3-908547-33-4
2004 „Bibliothek deutschsprachiger Gedichte“ Realis Verlag, Deutschland ISBN 3-930048-46-9 2005 „ Stimme der Natur“ Gedichte, Diwan Verlag, Schweiz ISBN 3-3723-002-9
2007 „Meine Nachbarn“ Gedichte Free Pen Verlag, Bonn ISBN 978-3-938114-33-9
2008 " Frauen Friedensgedanke" Kunstraum für Lyrik, Bild und Skulptur Verlag Monsenstein und Vannerdat
|
Koji ovud projdeš
Znakovi
Ti koji odčitaš moj kam možda si
hodio do zveizda.
I vratio se jer tami
nema ništa do ponovo ti sam.
Človek mojže vidjeti ono tšto
nije vidio,
tčuti ono tšto nije tčuo, okusiti
ono tšto nije okusio,
biti tami gdi nije bio, al uvijek
i svugdi samo sebe
može najti ili ne najti.
I da ostaviš kosti u tujini i tad bih
samo Bosnu sanjo.*
*Epitaf na stećku kneza Nenca, 1094
To dijete sam zaboravila
negdje, na kamenim putevima
i lutah, zatupljenih čula
bolno ćuteći da sam ostavljena.
On je sve to predvidio
i ostavio mi znakove na putu,
oči da širim.
Čitajući znakove te
u prašini, na kamenu vrêlu
pronađoh opet dijete
gluho i slijepo, i s ranama na tijelu.
Stisnuh ga na grudi
i prepoznah tu sudbinu kletu-
u njegovim znacima svoj život hudi
i sebe u djetetu.
Sve je on predvidio,
moja stoljetna pročišćenja
u bolnom plamenu,
i ostavi mi eliksir iscjeljenja
na bogumilskom kamenu.
Poruke stećaka da ne bude rata
Usikoh sebi mramor za života,
al' da znaš,
za tebe je, koji ovud projdeš
da se ogledaš.
Jer kao i ja sad pod ovi'em kamom
i ti spiš dugim, dubokim snom.
I misliš da bdiš i hodiš
a samo sjenu svoju pratiš.
___ . ___
Za života oklijevah
i na raskrsnicama stajah
i mišljah o nebu i zvizdama
i tražih odgovore u njima.
A u meni odgovori svi bili
i prozor što gleda u beskraj
al' zalud projde me život cili
jer ja uporno u pod gledah.
___ . ___
Vse sam u školjci duše svoje dirnuo
i još dublje, i još šire zašao,
vse osmotrio, vse prošao
al' ni sebe ni Njega nisam dotaknuo.
Jer, kako mi rečeno bi,
čvrsto se držah rala
a duša mi željela da se držim jarbola
i dotaknem nekog netaknutog žala.
___ . ___
Suza koju pusti
ona koju voljeh
teža mi od kama
što kosti mi žrvlje.
Jer kosti su prah zemni
i zemlji će se vratiti.
Al' zbog suze one koju voljeh
još dugo ću patiti.
______..._____
I vidjeh, i čuh, i rekoh,
sve što mi srce voljelo
želja poželjela
razum dozvolio.
I vidjeh da su istina i laž
istog komedijanta lica dva.
I ne bi mi ništ' jasno
i ništ' mi nije jasno ni sada.
Husimovci
Obruč brežuljaka
grli dolinu u kojoj
moje selo počiva
Sneno i letargično
A u duši se slilo
blaženstvo zagrljaja
i tjeskoba obruča
I koja riječ o riječima
Trebalo bi
sjetiti se riječi
koje nismo trebali
a ipak rekli
što su oštrice mača
i ubodi drača
što se tvoriše u ljutnji
il' odroniše smutnji
I trebalo bi
sročiti nove riječi
za one
koje nismo znali reći
kad se na njih čekalo
kad se za njih molilo
kao rajska vrata bi bile
samo da su se izgovorile
Dolina sumraka
Ja čekam da se vrate Kraljevi
u našu dolinu,
tamom ovijenu
i korovom zaraslu.
Suze plave su kapale
u crvenu krv se stapale
a purpurne rijeke ridale
našom dolinom.
Mostovi raspukli,
skeleti ogoljeli
jure u provaliju,
tle nebu odvajaju.
Ja čekam, čekam...
da se vrate Kraljevi,
Da uzdignu riječ,
Da spuste mač,
srce u korice njegove vrate,
i opet nam žitom oči zazlate.
Jednom
i mi ćemo ploviti,
vodama mirnim
i pristajati
u lukama željenim
i prolaziti kraj spomenika
davno zaboravljenih,
nečijih junaka
iz vremena prohujalih
i diviti se jednom,
sasvim običnom cvijetu
i šapatu vjetra snenom
i kliktaju u lijetu
i lijetu u ptici
i vječnosti u vodi
iskati po navici
da nas iznova rodi.
Sami krivi
Ako se opet zatečemo
u očajničkom pokušaju
da cvijećem
zaustavimo tenkove
... tad samo
cvijeće ćemo trgati
sami krivi
što tenkovi postoje
Bosanski proslov
Ovom zemljom samo još vrbe zelénē
i od žalosti grane povijaju,
vjetrovi, oluje i vode nadošle
korijenje čupaju i raznose,
ruke naše još samo
prazninu dodiruju.
Olovno slovo (1992.)
Tolike ljepote oko mene,
toliko blagodati.
Ciriško jezero,
blistanjem,
nadmeće se sa suncem.
Praznični dan,
ljudi,
si gentilles,
mir i sloboda,
a mene nema.
Plačem,
olova otisci
na bijelom papiru
peku oči,
i bodu,
i paraju,
i guše...
«Poginuo je...»
Trostruka želja
... kada bih, kao u bajci
tri želje na volju imala
ja bih samo jedno,
samo jedno, trostruko željela:
da gledam kolone –
iscrpljeni i razoružani
raspamećeni i zagrljeni
vraćaju se vojnici k
hiljadama kuća kao svojoj,
svoj djeci kao našoj.