Samira Begman: Izbor u antologiji "Povratak Jednorogovog plemena" - Volumen I

Publié le par Thomas Dretart

DSCI0062.JPG

Samira Begman na mostu na Seine à Paris

 

Samira Begman Karabeg,

Gartenstrasse 34, CH – 8700 Küsnacht

 

 

Samira Begman Karabeg ist 1954 in Bosnien und Herzegowina

geboren und lebt seit 1977 in der Schweiz.  Sie ist im Finanzwe-

sen tätig, nebenberuflich als freischaffende Schriftstellerin und

Übersetzerin. Samira Begman Karabeg schreibt Gedichte und

Kurzprosa in Bosnisch wie auch in Deutsch. Ihre Texte wurden

in Anthologien und Zeitschriften in Deutschland, Schweiz und

Bosnien und Herzegowina publiziert.           

                            
  
                            Bibliografie

 

 

Einzelne Bände

Anthologien und Zeitschriften

 

2003  „Die Weberin“ Gedichte

          Andrea Stangl Verlag, Deutschland

          ISBN 3-934969-45-3

 

 

2005  „An der Schwelle / Na pragu“

         Gedichte / Pjesme  (Deutsch und Bosnisch)

         ISBN 3-033-00421-0

 

 

2008  „Drei Tage in Israel“ Erzählung

         Dhira Verlag, Schweiz

         ISBN 978-3-905869-20-0

 

 

2008  "Zeichen“ Gedichte

          Littera Autoren Verlag, Schweiz

          ISBN 3-906731-19-7

1992 – 2010    Zahlreiche Publikationen in                                         

                        Schweizerische und Bosnische  

                        Zeitungen und   

                        Zeitschriften, literarische Prosa,             

                        Essays und    

                        Film- und Literaturkritiken

 

2004  „Zeit der Sprachlosigkeit“

          Gedichte, Diwan Verlag, Schweiz          

          ISBN 3-908547-33-4

 

2004  „Bibliothek deutschsprachiger Gedichte“

         Realis Verlag, Deutschland

         ISBN 3-930048-46-9

                                              

2005  „ Stimme der Natur“

         Gedichte, Diwan Verlag, Schweiz

         ISBN 3-3723-002-9

 

2007 „Meine Nachbarn“ Gedichte

         Free Pen Verlag, Bonn

         ISBN 978-3-938114-33-9

 

2008 " Frauen Friedensgedanke"

         Kunstraum für Lyrik, Bild und Skulptur

        Verlag Monsenstein und Vannerdat
        Hrsg.: Christine Geweke
        ISBN 978-3-86582-843-9

 

 

 


Koji ovud projdeš
 
 


Znakovi
 


Ti koji odčitaš  moj kam možda si

hodio do zveizda.

I vratio se jer tami

nema ništa do ponovo ti sam.

Človek mojže vidjeti ono tšto

nije vidio,

tčuti ono tšto nije tčuo, okusiti

ono tšto nije okusio,

biti tami gdi nije bio, al uvijek

i svugdi samo sebe

može najti ili ne najti.

I da ostaviš  kosti u tujini i tad bih

samo Bosnu sanjo.*


                  *Epitaf na stećku kneza Nenca, 1094
 


To dijete sam zaboravila

negdje, na kamenim putevima

i lutah, zatupljenih čula

bolno ćuteći da sam ostavljena.


On je sve to predvidio

i ostavio mi znakove na putu,

oči da širim.


Čitajući znakove te

u prašini, na kamenu vrêlu

pronađoh opet dijete

gluho i slijepo, i s ranama na tijelu.
 


Stisnuh ga na grudi

i prepoznah tu sudbinu kletu-

u njegovim znacima svoj život hudi

i sebe u djetetu.


Sve je on predvidio,

moja stoljetna pročišćenja

u bolnom plamenu,

i ostavi mi eliksir iscjeljenja

na bogumilskom kamenu.


Poruke stećaka da ne bude rata
 


Usikoh sebi mramor za života,

al' da znaš,

za tebe je, koji ovud projdeš

da se ogledaš.


Jer kao i ja sad pod ovi'em kamom

i ti spiš dugim, dubokim snom.

I misliš da bdiš i hodiš

a samo sjenu svoju pratiš.


            ___ . ___


Za života oklijevah

i na raskrsnicama stajah

i mišljah o nebu i zvizdama

i tražih odgovore u njima.


A u meni odgovori svi bili

i prozor što gleda u beskraj

al' zalud projde me život cili

jer ja uporno u pod gledah.


            ___ . ___


Vse sam u školjci duše svoje dirnuo

i još dublje, i još šire zašao,

vse osmotrio, vse prošao

al' ni sebe ni Njega nisam dotaknuo.


Jer, kako mi rečeno bi,

čvrsto se držah rala

a duša mi željela da se držim jarbola

i dotaknem nekog netaknutog žala. 


            ___ . ___


Suza koju pusti

ona koju voljeh

teža mi od kama

što kosti mi žrvlje.


Jer kosti su prah zemni

i zemlji će se vratiti.

Al' zbog suze one koju voljeh

još dugo ću patiti.


            ______..._____
 


I vidjeh, i čuh, i rekoh,

sve što mi srce voljelo

želja poželjela

razum dozvolio.


I vidjeh da su istina i laž

istog komedijanta lica dva.

I ne bi mi ništ' jasno

i ništ' mi nije jasno ni sada.
 
 


Husimovci
 


Obruč brežuljaka

grli dolinu u kojoj

moje selo počiva


Sneno i letargično


A u duši se slilo

blaženstvo zagrljaja

i tjeskoba obruča
 
 
 


I koja riječ o riječima


Trebalo bi

sjetiti se riječi

koje nismo trebali

a ipak rekli

što su oštrice mača

i ubodi drača

što se tvoriše u ljutnji

il' odroniše smutnji


I trebalo bi

sročiti nove riječi

za one

koje nismo znali reći

kad se na njih čekalo

kad se za njih molilo

kao rajska vrata bi bile

samo da su se izgovorile
 


Dolina sumraka
 


Ja čekam da se vrate Kraljevi

u našu dolinu,

tamom ovijenu

i korovom zaraslu.


Suze plave su kapale

u crvenu krv se stapale

a purpurne rijeke ridale

našom dolinom.


Mostovi raspukli,

skeleti ogoljeli

jure u provaliju,

tle nebu odvajaju.


Ja čekam, čekam...

da se vrate Kraljevi,

Da uzdignu riječ,

Da spuste mač,

srce u korice njegove vrate,

i opet nam žitom oči zazlate.
 


Jednom
 


i mi ćemo ploviti,

vodama mirnim

i pristajati

u lukama željenim


i prolaziti kraj spomenika

davno zaboravljenih,

nečijih junaka

iz vremena prohujalih


i diviti se jednom,

sasvim običnom cvijetu

i šapatu vjetra snenom

i kliktaju u lijetu


i lijetu u ptici

i vječnosti u vodi

iskati po navici

da nas iznova rodi.
 
 


Sami krivi
 


Ako se opet zatečemo

u očajničkom pokušaju

da cvijećem

zaustavimo tenkove


... tad samo

cvijeće ćemo trgati

sami krivi

što tenkovi postoje
 


Bosanski proslov
 
 


Ovom zemljom samo još vrbe zelénē

i od žalosti grane povijaju,

vjetrovi, oluje i vode nadošle

korijenje čupaju i raznose,

ruke naše još samo

prazninu dodiruju.


Olovno slovo (1992.)


Tolike ljepote oko mene,

toliko blagodati.

Ciriško jezero,

blistanjem,

nadmeće se sa suncem.

Praznični dan,

ljudi,

si gentilles,

mir i sloboda,

a mene nema.

Plačem,

olova otisci

na bijelom papiru

peku oči,

i bodu,

i paraju,

i guše...

«Poginuo je...»
 
 


Trostruka želja
 


... kada bih, kao u bajci

tri želje na volju imala

ja bih samo jedno,

samo jedno, trostruko željela:

da gledam kolone –

iscrpljeni i razoružani

raspamećeni i zagrljeni

vraćaju se vojnici k

hiljadama kuća kao svojoj,

svoj djeci kao našoj.

 

 

Publié dans La poésie non clssée

Commenter cet article